Некада је овде писало 137 дана,више их нема!Као што нема ни нас у клупама!

Опраштамо се,
опраштамо се и страшно дугим ногама
одлазимо у свет.

Ти у своју младост
онуда иза фабрика,
иза пристаништа и моста
низ раскршћа
која се разилазе као посвађани људи.

 Ја у своју младост
онуда уз пругу
гдје трава има укус воде,песка
и сунца.

 Никада више нећемо седети у истој клупи,
ни једно од другог преписивати задатке,
ни делити ужину на одмору.

 Никад се више нећу смејати
твојим олињалим луткама из детињства,
ни ти мом неукроћеном жврку на темену
за који су ме вечито чупкали
они што седе иза нас.

 

Није ово као у досадашњим разредима
завршена само једна школска година.
Кажу:
готово је детињство
Једно велико детињство данас је готово.
Кажу,
и сви су заједно радосни
и котрљају се низ степенице,котрљају
као шака просутих кликера.

Само ја знам:
никада више,
никада више,
нећемо се ухватити за руке,
ни ходати од угла до угла
и покушавати узалуд да се сетимо
док ћутимо
нечега врло важног,
нечега толико огромно важног
ЧЕГА СЕ, РАЗДВОЈЕНИ,
НИКАДА ВИШЕ НЕЋЕМО СЕТИТИ.