„Једном одлетеће птице,

улице наше остаће без сунца,

човек испратиће жену,

дуго на ветру он стајаће сам.

Једном одлази свако

путем свог живота,

на растанку срце само каже:

ја ћу се вратити!“

ВЕЛИКО ХВАЛА АЛЕНУ!!! И ЧЕСТИТАМО!

ГЛАС СРПСКЕ,26.-28.април 2008./Репортажа Ево ближи се крај школске године,а нама у посјети стигао новинар.Уствари он је дошао због Алена Ђурића и његовог великог успјеха на такмичењу из математике.А и ми заједно добили прилику да се сликамо за новине.Честитамо Алену!

 „Бриге су као вода,дођу и прођу.Човјек је као ријека,кроз њега мора све да протекне.“Вјетрови времена неповратно односе тренутке,а доносе нове,углавном са проблемима.Како се понашати у одређеним ситуацијама,како побиједити невоље,како истрајати?

Кажу да је добро учити на туђим грешкама.Ал туђе ране не боле као своје.Човјек сам треба да се опекне да би схватио да не треба да се игра ватром.Живот пише историју,“земља памти сваку стопу,а небеса свачији глас.“Сјене прошлих времена су свуда око нас и живе у нама.Ту су да нам буду путоказ,да нам укажу на грешке наших предака и помогну да и се спотакнемо о исти камен као и они.Али то може бити мач са двије оштрице,јер све зависи од прилика и догађаја.Оно што је прошло, вратити се неће.Садашњост може само да личи на прошлост,она је као поточић који је текао из океана прошлости,само једна њена кап.Поуке судбине могу помоћи,али могу и навести на странпутицу.

„И ми ћемо једнога дана бити прошлост неке будућности,баш као што је наша садшњост била будућност неке прошлости.“Наши трагови остаће генерацијама које долазе,али и наша дилема да ли је учитаљица живота баш увијек у праву.  

 

 Мајко Србијо,слободе си жедна.Силни је терет кроз вијекове твоја леђа искривио.Ноге ти клецају,жуљевите руке дрхте као суви лист на повјетарцу.Добра старице,постала си згариште,пепео и сјећање на изгубљене битке.Пандорина кутија је у теби давно отворена.Остала је само нада да неће бити горе.

Уцвијељена мајчице остала си пуста.Дјечија граја утихну пред топовима који руше куле дјетињства и тјерају да се пребрзо одрасте.

Још једна сасвим обична сриједа!Још једна прилика за пропуштање прилике!

Још један живот...Не дајте да вас заведу прољећа младости,да вас заварају вијекови прошлости!Живот има само два доба.Прво имамо младост,а немамо мудрост.Касније смо мудри без имало могућности.

Други нам могу описати врх,али сами се успињемо.Искуство је једино што се не може пренијети и што стекнемо тек кад нам више не треба.Народ из заблуде не изваде ни мудраци ни пророци,него вријеме и несрећа.Васкрсење не бива без смрти.

Јуче је дошло тако изненада и затекло ме не спремног.Сутра увијек стигне прекасно.Будућност без „јуче“ и прошлост без „сутра“.

Бивши ратници и будући лешеви узалуд обасјавају друге сагоријевајући себе попут свијеће.Залуд њихова прошлост,нама,младима и смјешнима који још вјерујемо да је небо свуда и увијек плаво и далеко.Дошло је вријеме кад народ више не може да изгуби рат.Он само може да изгуби мир.

Живот је игра која се не може добити,може се само играти.Ја је играм.Играм за неку другу сриједу на црној земљи под сивим небом.

А ова необична сриједа је још једна прилика за гријех и за кајање због пропуштених прилика.

Ми људи смо једна створења.Ограничени временом и простором водимо вјечиту борбу,понављајући старе грешке.А нове се роје као пчеле у кошници.Свака боде на рањиво мјесто.Не стигнеш ни да се освјестиш.

Пењемо се и падамо,мучимо и страдамо да будемо људи.Не знамо ни зашто ни како,ни докле.Идеали су увијек само наши идеали.И грешке су само наше грешке,мада због њих могу многи страдати.“Ниједна поука не важи за оне који долазе после нас“.Из разбијених снова,порушених кула грађених у ваздуху,само ми ћемо извући поуку,или можда нећемо.Доћи ће ново вријеме,као што је дошло и ово.И оно ће донијети нове жртве.Ти људи ће хтјети исто што и ми,и трудиће се да сруше,униште бесмислено,глупо,устајало.Нећ знати да чине исте погрешке,само на мало другачији начин.Неће знати да и они бесмислено страдају за земљу,за туђе идеале,за туђе грешке.Јер ми људи се вртимо у круг на овој јадној земљи.И увијек смо исти!Трагамо,лутамо,страдамо.Ново вријеме,нови јунаци,нове тежње,али увијек исти гријеси.

 Шта љубав?Како љубав?Ко воли?Љубави су релативне ствари.Када данас кажемо љубав,свима нам је асоцијација љубав према жени,а постоје и друге јаче љубави које су можда вриједније расправе него ли све према жени.По мени је љубав ријеч од пет слова!Изградио Шабо своју тврђаву,како да није волећи Тијану,и сви читаоци тако тврде,потврђују,а нико не види да је та мекана тврђава већ унапријед срушена ко „Скадар на Бојани“.Селимовић је овдје дао љубав са оног најпожељнијег аспекта,за сањаре и лирске душе,а не за реалне људе који се сукобљавају са животом на прави начин.Рекох горе да би се ова наша,односно Шабина тврђава,срушила и то срушила у правом смислу од глади,само је то поштовање Селимовић заборавио написати.Шабо воли,а не доказује своју љубав,јер ако је већ воли,а не воли,онда треба да обезбједи своју „Тврђаву“.Ово горе наведено „не воли“ односи се на моје поимање истинске љубави.И ако већ волимо тако силно како то у дјелу Селимовић представља,онда не би смјело у тој љубави бити никаквих принципа,и поштења која никоме не служе.Нису битне слатке ријечи и нека општа занесеност у љубави које се не могу дефинисати,нити се може доказати тачност поменуте,неупотребљиве љубави.

Вољети и завољети,по мени може само онај који је довољно јак да заборави и угаси љубав,а таквих је мало.

„Волио сам све што није рат,волио сам мир.А онда ме мир узнемирио“.Послије ових олуја и страшних удараца који носе немир,човјек се највише боји самоће.Слаби падају,лукави се прилагоде и постану све оно што нису,најјачи се боре сами против свих,али кратко,само да их не сруше.

Неки срећу могу наћи у спознању да су их сви оставили на миру,да имају свој мали свијет,а око њега тврђаву.Људи као Ахмет Шабо не траже пуно.Он тражи пјесму,сан.Тражи мирну луку и дубину топлих очију,гдје лежи поток разумијевања и пјесма љубави.“Цио свијет и цијела васиона,нас троје.“Све су му одузели,и успомене,и драге људе и живот какав је хтио.Она му је све намирила.Покушали су му одузети и понос,она није дозволила да падне.Све мисли,сва осјећања,сви немири и стријепње имају своје уточиште,свој циљ и оправдање.У љубави се живот не живи,у љубави се живот сања.Но,ако као такав осиугурава срећу и мир,тај сан је више него живот.Он је његово остварење.

Некад су овдје били дивљи кестенови,некад и никад више.Вјерујем у једног Бога који не постоји.Вјерујем у једну смрт,једину извјесну и једину промјену,једину вјечну.

Свијетло и човјек уједињени,сопственом природом нужно творе сјену.Прогнати сјену значи угасити свјетло или угасити уживот.Шта је живот  без свјетла?Шта је свјетло ако га нико не види?Ужас и нада су само супротне стране истог новчића.Може ли ико замислити новчић који би имао само једну страну.

„Не освајамо земљу,већ грумен за своју стопу,ни планину већ слику у своме оку,ни море већ његову гибљиву чврстину и одсјај његове површине.Ништа није наше осим варке,зато се чврсто држимо за њу.“

Рађамо се несвјесни свог постојања,празни као неисписан лист хартије на којем ће рука судбине заједно са временом да пише драме,комедије,а често и трагедије.Судбина своди рачуне јер сви ми једног дана морамо да платимо цех,само што је цијена исувише висока.“Читав наш живот може да буде пука једна фикција,једна страсна игра просањана на рубу стварности.једино смрт је реална.Она је једино у животу што нам се стварно догађа.“Сви ћемо бити попут камена баченог у воду,која се за тренутак заталаса,а онда опет примири као да ништа није ни било,а ми одлазимо право на дно.Нестаће сваки траг нашег постојања „јер право да заувијек трају имају само ствари које одувијек постоје.“

Зато треба красти срећу данима што бјеже,јер нећемо бити у могућности да доживимо репризу.Сваки човјек је увијек на губитку,јер без обзира на све на крају изгуби оно једино вриједно,свој живот.

„Ко зна од срећних и слободних шта је то самоћа?“Човјек никада не зна шта у животу може да га задеси,и на какве препреке може да наиђе.То је животни тест којег полажу само они који имају снагу и вољу за даљу борбу.

Пламен воље за животом није се угасио у његовом срцу,и у мору невоља које рат доноси,талас самоће који га је запљуснуо,успио је да савлада.

 Позивам и ја свједока,а мој ће свједок моја савјест бити.Она ће свој исказ само мени рећи,мени неправедном судији који са својим помоћником,помраченим умом настоји кривца оправдати..

Крив сам,јер хоћу да будем као сви људи,а не желим да будем поражен и као сви губитници презрен.Али како кад на овом свијету нема тежаг посла од оног да останеш човјек,да останеш прав.Да те не сломе страх,пожуда,похлепа,мржња и мајка свег зла;жеља за осветом.Човјеку сваког дана пријети опасност од човјека.Од те опасности се нико не уклања,увијек смо спремни да се супроставимо.За ријеч враћамо реченицу,за каменчић стијену,за мали пламичак пожар непрегледни.

Не желим да будем такав,а знам да ћу бити.Нису издржали ни јачи ни бољи од мене,ни храбрији ни мудрији.

Ја сам само будући кривац који је спреман да призна своју кривицу у нади да ће му казна бити лакша.

Ево почело је друго полугодиште,последње у Гимназији.И како често не уређујемо сајт,што због других обавеза,што због времена,ево објављујемо једну вијест.Да,о њему смо писали на нашем блогу,о редовном праћењу наставе итд.Он је Младен Марчић,којег је болест спријечила да понесе титулу ђака без изостанака у Гимназији.Другог дана школе,Младен је направио своје прве изостанке у Гимназији.Нама је јако необично,али га треба похвалити у сваком случају.

„Негдје далеко на сунцу леже моје највише тежње.Можда их нећу досегнути,али могу да подигнем поглед и видим њихову љепоту,да у њих вјерујем и да се трудим  да их пратим,ма куд ме оне водиле.“

„У свему постоји граница преко које је опасно прећи:јер прешавши је једном немогуће је вратити се натраг.“У сваком случају само бирамо да ли ћемо газити или бити прегажени.Само морамо бити спремни да носимо крст који смо сами себи ставили на леђа.

Сви обични људи личе једни на друге,сваки необичан човјек-необичан је на свој начин.

Обичност не допушта необичност.Тешко је бити црн или бијел у једном сивом свијету.Ако се неко усуди да живи,добија стијену.Богови осудише Сизифа да без престанка гура једну стијену до врха планине,одакле се она враћала због своје сопствене тежине.Они су сматрали,са извјесним правом,да нема страшније казне од бескорисна и безнадна рада.

Човјек жели да дише.Ваздух га гуши.Зашто?Нико не зна.Ако се неко запита,добија стијену.

Тешко је бити црвен или плав у безбојном свијету.Неко је важнија,неко мање важна фигура на шаховској табли,али сви су приковани за њу..Сви играју своје улоге,не питајући се ко је и зашто написао баш овакав сценарио.

Човјек жели живот,живот не допушта живот.Зашто?Нико не зна.Никога не занима.

Најтеже је неколицини оних који се усуде да виде звјезде у гомили која познаје само боје и која,због своје ограничености,неограничено вјерује у смисао оног што ради,живота којег мисли да живи.

Сизиф је догурао стијену до врха и она се управо пред његовим замишљеним очима поново скотрљала на дно.

Коме је потребан смисао поред општег бесмисла?Смисао је можда смисленији од бесмисла,али је зато бесмисао бесмисленији него што ће смисао икада бити.

Сизиф силази лагано,равномјерно,равнодушно.Силази да би по ко зна који пут све испочетка и једнако равнодушно извршио.Али док силази,он није само још једно сиво лице.Он је надмоћнији од судбине..Он је јачи од своје стијене.

Тешко је увидјети бесмисао у свијету толико убијеђеном у властити смисао.

Сви нормални људи личе једни на друге.Сваки лудак,луд је на свој начин.

Слобода је дата човјеку да је чува и његује,брани од непријатеља и дијели са пријатељем.Своју слободу треба штитити,али исто треба толико и туђу поштовати,јер слобода није само наша.Она припада подједнако свима и свима је једанко потребна.

„Патња је велика ствар,у патњи лежи идеја“.Људи нису свјесни своје немоћи,исто као ни своје моћи.Дуго те гоне сјене тамних облака,нигдје да се појави свијетли зрачак топле наде.Неки људи нису способни да живот свој стварају по својој вољи,други само мисле да јесу.

Човјеку је живот дат да га оџиви што боље и правичније.Но ствари од суштинске важности,оне судбоносне нису ту да би их ми мјењали.Јер тежак је пад,и тешке последице носе велике мислиПатња је велика ствар и истински велики људи морају осјећати на свијету велику тугу.Боли кад схватиш да си мали,ништа већи од других несрећних и немоћних.“Зар је човјек ваш?“,пита Соња.Раскољников мисли:“Зар сам ја ваш?“То је управо оно што га мучи и поражава.То је она мисао да ни он није био способан да прекорачи до краја.Остао је на пола пута  и више није био сигуран гдје тај пут води,у спас или у понор.

 Којешта!Ја добро знам да,нико није изашао из Камијевог „Странца“.Којешта!Како да будем „Странац“ када живим у својој држави.

Ја живим живот за себе,а не за вас.Боже помози луђацима!

Ћопићево измишљање среће                       Ален Ђурић 25.10.2007

Летјети је тако лијепо...

Лијепо је бити дијете,бити лак,радознао,неспутан;живјети за овај дан,пун тајни,које чекају да буду откривене,пун похода на мјесец који чекају да буду предузети.Дејца се,са одушевљењем,радују свим благословима живота,које одрасли често називају обичним стварима.

Да,летјети је тако лијепо,а опет,зачуђујуће је колико њих своје кратке животе проживе чврсто приковани за земљу.

Одрасли су чудни.Кажу да је барка најсигурнија ако остане у луци.Они више воле сигурност ватрице која лагано горуцка у долини.Уче нас да разумом савладамо срце,да се почнемо бавити озбиљним стварима,попут...па,не знам баш,али у сваком случају радозналост,разиграност,дух,трчање,живот нису међу њима.Треба да се манемо „фантазија“,“лудости“.Топлина ватрице је чињеница,а бљештаво-бијели мјесечев пожар нешто више као мит.

Ријетки овладају својим разумом,други допусте да он овлада њима.Разум је у реду,али разумом се никад не смије.Тако се претварамо у робове разума и озбиљних ствари,за које ми још нико није објаснио какве везе имају са срећом.Претварамо се у одрасле,који ће неколико година и безброј пропуштених прилика касније учити дјецу да се ману лудости.

Одрастао сам.Не знам куда иде овај свијет.Јахачи апокалипсе већ увелико харају,ширећи рат,глад,болест и смрт,не остављајући мјеста љубави,ни срећи.Не знам ко је крив.Разум или неразум?А није ни важно,дјеца углавном нису.

У свим ужасима које носи живот или можда животима,ношеним ужасом,људи не налазе срећу.И тада кад се круг одрастања затвори,присјетимо се лудости и „фантазије“ из дјетињства,свих мјесечевих похода који су остали непредузети.За срећу никад није касно,нити прерано.Ово је први дан остатка мог живота.

Вечерас,мјесец ће напустити своје дневно скровиште,а ја-своје животно.

Ипак,док ношени непознатим,лебдимо неизвјесним,лијепо је знати да тамо негдје у мрачној долини лагано горуцка ватрица којој се можемо и не морамо вратити.

Поново звона звоне.Србина у рат зову.Добро није,али шта би,мора се!Србина је рат увијек пратио.Рат је на крају добијао,али је душу и дјецу губио.Лако је нову кућу саградити,поново поља засадити,стоку стећи,али је тешко дјецу сахранити и на правди Бога,осуђен бити.

Борио се за слободу,даровали му ропство.Борио се за равноправност,а сада је потлачен.Борио се за уједињење,а њега отуђише и од народа одвојише,само зато што се борио и праведан био.

Безброј црних коњаника хара овом несрећном земљом.“Људска душа је сјетна,мека и дјтињаста,а живот оштар као сечиво“,како сам Ћопић каже.

Старац је дијете.И само као такво оно зна живјети живот какав жели.Сједа коса,немирне очи,а у души мир.У очима је записан његов предио зеленила,весели осмјеси и неки стари,давни дан.Дјечија игра умирује немир.Пружа наду.Он и даље живи животом неког дјечака.Он ружне мисли гони у подсвијест и остаје миран.Готово срећан.Старци и дјечаци највише знају о животу.Он је пред крај пута.Разигран сјај у оку веселе главице његовог дјечака,мами осмјех на лицу.То је срећа на задњој станици,у возу гдје он још мирно сједи.А у души немир.Тај дјечак треба да живи.У души слутња.Он треба да се носи са коњаницима,недаћама.

Црно око себе разгониће да би могао учинити макар и једну праву,позитивну ствар.Јер то је једино што иза нас,као несебичних,остаје.Нек се бори.Теже вријеме већа дјела ствара.Дјечак је старац.   

У вртлогу времена,ношене вјетровима горких мисли,испуњене бурама  тужних осјећања и мокре од капљица кише бола,живот нас све,у једном дрхтавом тренутку тихих јецаја и благих суза,стави пред зид успомена.

 Човјек се увијек највише сјећа онога што га најмање боли.Успомене и постоје да нас сјете на прошли живот,на вријеме када смо само били дјеца наших родитеља.А онда када и оне нестану остајемо сами да корачамо са изблиједјелим сликама.

Док лежи у самачком болничком кревету свјестан своје трагедије,Галеб се враћа своме наизглед задовољном дјетињству.Друге људе је посматрао кроз своју породицу.Како и сам пише,његови најближи су му у исто вријеме били и најдаљи.Није било породичне идиле.Као да је свако од њих имао у својим мислима неки други живот.Сјећање на оца и не постоји,постоји његова смрт.Дједа је гледао са страхопоштовањем као што војник гледа у свога надређенога.најдаље ипак су ку биле тетке.Двије усједелице,затворене у себе,у свијет у којем само оне постоје.Сви су му били далеки,туђи  осим једне особе.Особа чија рука нам свима у дјетињству треба,је рука мајке.Као да је само она његова једина породица.Увијек мила и топла.Ипак и код ње је постојао странац.Гледао би у њене очи и не би је препознао.Ништа није било потпуно,у сваком осјећају среће било је осјећаја усамљености.Каже изгубио је на преласку из дјетињства у дјечаштво.Оста је сам,препуштен је сам,препуштен милости или немилости слијепог живота.Када човјек остане сам он се окрене себи и можда по први пут сретне своју личност.Галеб између четири зида види сјенке прошлости,ствара философију живота.Док му се каријера руши,он је можда по први пут задовољан.Бар је дио себе испоштовао,а остао му је дргуи да га изгради на сјећањима.Повреда руке за њега није крај,јер славан је онај који се памти вјечно иако је само кратко блистао,а не онај који читав живот блиста и у једном тренутку се изненада угаси.

"Свуда пођи,својој кући дођи" 22.09.2007.

Поздрав.Ево након 10 дана проведених на екскурзији,вратили смо се кући.Све је протекло у најбољем реду.Знате већ како је било.Да о томе не пишемо овде,направили смо посебну секцију о екскурзији(банер изнад)

Вечерас у 19 сати,испред школе,крећемо на екскурзију.Идемо у Шпанију.Посјетићемо и Италију и Француску.СРЕЋАН ПУТ

Постајемо старији,постајемо тужнији...постајемо зрелији али опет тужнији...У ствари зрелији смо зато што смо старији,али тужнији зато што је још мало времена остало.
Ево прође и овај распуст,нама последњи у гимназији.Почела је нова школска година.МНОГО СРЕЋЕ

За своје потребе,човјек је направио много тога,а тако је за прелаз преко ријека изградио мостове.Мостови су оставили неизбрисив траг у људској историји.
Сваки предмет прича своју причу.Људи те приче не чују,или не желе да чују.Андрић је застао мало на капији величанственог моста у Вишеграду и слушао је шта му мост „говори“.Бољег саговорника Андрић није могао наћи,јер нико и ништа није у дотицају са толико судбина као мост.
Мост у Вишеграду је специфичан по томе што је увијек стајао на граници двију држава.Он је те државе углавном раздвојио што је у контрасту са његовом функцијом.Мостови су створени да спајају.
Свака прича у роману „на Дрини ћуприја“ је везана за мост,јер је писац само написао оно што је мост испричао.Да није моста у заборав би пали Ћоркан,Лотика,Фата,Алихоџа и други ликови овог романа.
 

„Зашто си учинио да срећа моја борави тамо гдје мене нема?“Ја је само наслућујем негдје у даљини обавијену тамом,а она сија и све више ме мами ка себи.И ја крећем на пут,пут обрастао трњем,са страхом у срцу и надом у души да ме тамо негдје далеко чека једно боље сутра.
Нижу се слике у мојој глави,сјећања на дане,некада давно проживљене,а испред мене се ствара широка пучина,један“бескрајан плави круг“и у њему звијезда.Корачам несигурним кораком,шибају ме вјетрови судбине,али нећу поклекнути,јер знам да „послије тмурних облака долазе љепши дани“. „Често мислим да сам стигла до циља,да је дошао крај мом дугом лутању,да сам коначно спокојна,али онда,једном ујутру кад се пробудим,јави се бол,мукло и дубоко,и безимена жалост не силази са лица цио дан“.Мучи ме и тјера да поново кренем на пут,да започнем опет оно вјечито трагање.
И све ће то једнога дана проћи,обавиће и мене „бескрајан плашт од таме“,доћи ће „смрт свих жеља и настајања,један покров за ову кобну игру људску“ и једно „бескрајно малено срце моје“ престаће да куца.Ал’ ко зна „можда ће спомен на мене ганути у чијој души осјећање“ и моја душа ће на тај позив попут благог вјетрића још једном прелетјети знане стазе овог вјечног лутања.

Света је земља по којој ходимо,јер крвљу је праведничком она преливена.Свијетло је небо у које гледамо,јер тамо су душе мученика силних.
Не дајмо ни педаљ ове мучене земље.Не дајмо ни један једини камен,ни кап воде,нити честицу прашине.Ако ли и само то дамо,даћемо и своју душу.Проклеће нас сузе уцвјељених мајки,које оплакаше синове,своје сиве соколове,пале у крвавој борби за слободу и крст часни.Не поклекнимо пред никаквом силом.Јер ниједно зло није толико велико колика је снага Краљевића Марка,колика је вјера Немањића,колика је част Цара Лазара,колико је срце Карађорђа,колика је вјештина хајдучка.Сви они и даље живе у нама,протичу кроз вене и својим сјајним ореолима казују нам пут кроз мрачне ходнике живота.
Нек’ нас свака кап кише сјети на сузе недужних.Нек’ нас сваки гром сјети на цик сабље у крвавој борби.Нек’ нас свака тисина сјети на претке који:“Умираху ћутке на страшноме кољу.“

Шта је љубав?Сви ми срцем знамо,али разумом не можемо рећи.Зар умом морамо тумачити оно што тијелом јасно осјећамо?
Љубав су многи посматрали као смисао човијековог живота.Горко су се преварили.Умом створили заблуду коју срце не би дозволило.Љубав бије смисао живота.Љубав је живот,наша највећа и једина срећа.А нема среће коју нећемо изгубити,ако је више тумачимо него што је осјећамо.Љубав-ништа друго него оно што осјећамо док нам „тијело дршће и силно горимо огњевима свијем.“ Оно што нам чула јаве док снага трепери,ум,ма колико да се трудимо не може преточити,ма какве изабрао стихове и риме.
Али кад волимо,кад истински волимо,љубав је непобједива и сјаји вјечитом свјетлошћу чак и кад „прође бура и стишају се страсти.“
Уче нас да су вјера,нада и љубав највеће врлине.Постоји само љубав у коју вјерујемо и којој се надамо.

Можда опет кроз сан. „Кога се трудим да загрлим?Снови се не дају ухватити.“ Лијепо је само онима који не траже пуно од живота. „Чудно је како је човјеку мало потребно да буде срећан,али још чудније,како му управо,то мало недостаје...“
Жар,сан,свилу,песак,шта ли сад у руци држим?Ново сунце увијек обасја срце мучено сумњом,упропаштено истином,варано пустим надањима.
Можда нађемо неки нови жар у неком другом дрвету,нови сан још недосањан у новом сунчевом изласку.Можда нам налети и стара искрица сна и један стари,запамћени крај.Остаје нада...

Линију живота,дугу,помало заталасану жељама,надама,страховима и чежњама ,вријеме и дужина чине пустом,једноличном,чисто досадном.Шта да се ради?
Мучена сумњом,упропаштени истином,варани пустим надањима,сами или не,пропадамо. „Судбина ме шиба без престанка,понекад страховито патим,а у даљини нема никакве свјетлости.“ Више не желим,више не волим.Већ ми је свеједно.Убија ме живот.Убија ме досада.Више не живим.Преживљавам.Сутра као данас,прекосутра као сутра.Морам пронаћи свјетлост у даљини.
Да,ја ћу стрпљиво сносити искушења која ми судбина донесе.Борићу се против живота за живот,макар и узалуд.Ја ћу пронаћи трачак наде,држати га увијек у својим мислима.Не сакривеног,већ близу.Кад затреба,кад паднем,он ће ме подићи.Шта да се ради,треба живјети.

Сиви облаци су покрили небо.Једна кап је пала,за њом друга па трећа и наједном,све се заједно обрушише ка жедној земљи.Земља отвори своја уста и све капљице сакри у своја њедра.Трава се зазелени,цвијеће рашири своје латице,све оживи.А за то вријеме све капљице се сакупише у стакленим подземним ходницима,испунивши их до врха.На крају им постаде толико тјесно,па одлучише да похитају напоље.Извори зажуборише...Хладни,кривудави поточићи испресјецаше поља,брда и долине.
Та вода бијеше чиста,она уми многа лица,окваси много уста.Она бијеше инспирација за многе пјесме,она постаде симбол живота.Али то не потраја дуго.Појавише се немарни и зли људи који не воле живот,природу и људе,који не маре за оно што ће остати иза њих.Та вода бијеше бистра и плава,по њој не плове раздрагане рибице,по њој плови одраз нашег немара и наше незахвалности.
Некада ријека среће,посташе ријеке туге,ријеке сивила.Ох,како је та вода несрећна,како је боли људска не брига.Она више не може да пати,не може да трпи.Земља јој је толико одбојна,људи су је толико повриједили.Сунце је зове к себи,она прихвати позив.
Диже се у небо,иде у висине,она одлази,она нестаје.Можда смо је изгубили заувијек,можда се неће вратити.

Пада киша.Ситне капљице слијевају се низ прозорско стакло попут суза на растуженом лицу.Да ли то можда небо плаче над злом судбином која пријети да задеси човјечанство.Помисли ли ико на сузе мајке природе коју ми,њена дјеца,повријеђујемо из дана у дан својом непажњом,непромишљеношћу...охолошћу?
Човјек је обично биће.Узима од природе све што се узети може,а заузврат,не само што јој не враћа ништа,него јој чак и штети.Наравно,постоје изузеци,али они су јако ријетки.Ријетко ко види туђу невољу и опасност.Обично се држимо по страни све док то не почне да угрожава нашу егзистенцију.Тада се у нама буди она успавана свијест,али већ сувише касно.Схватамо праве вриједности тек онда када их изгубимо.Живот се врти око малих ствари,али засигурно нико не би помислио да то може бити мала,сићушна капљица воде.Кап???Да,кап.Јер кап,по кап...Вода је ту,свуда око нас и у нама.Али зашто мислити о ономе чега има исувише за све?Не,то је само наша заблуда,јер морамо мислити на покољења која долазе.Воде ће можда бити довољно,али умјесто живота доносиће нам смрт.Постаће искварена.Људи ће је таквом учинити.
Схватићемо једнога дана које су праве вриједности у животу и гришће нас савјест због тога што нисмо ништа учинили да те вриједности сачувамо.Зато мислимо на вријеме,док још има наде.
гришће нас савјест због тога што нисмо ништа учинили да те вриједности сачувамо.Зато мислимо на вријеме,док још има наде.

Људи су често као двије обале,једни другима немају шта рећи.Хвали им ријеч која рјешава.Често до ње не могу доћи.
Андрић је у своме дјелу пронашао ријеч која везује људе.Он је показао да мост повезује садашњост и будућност.Самим тим мост постаје и централни лик романа.Иако је обухваћен велики број ликова,они постоје из једног разлога.Њихово присуство велича улогу централнога лика.Мост повезује људе боље него ишта друго,он је као руке које вјечно чезну да се загрле,а опет вјечно су спојене.Он је центар несрећних љубави,бесаних пијаних ноћи,заводљивих погледа и превара.Сваки роман има свога Ћоркана,и своју Фату.Њихова судбина је повезана са судбином моста.Он је остварење њихових нада и пут у смрт.Он је легенда и истина.По чему су газиле изморене ноге војника и лагани дјечији кораци.Андрић је показао живот који се мјења и прелази са једне обале на другу,а мост остаје сам и непромјењен.Он је рекао да ништа не повезује људе као заједничка несрећа,а мост је био ту и био им ближи него њихови ближњи.Он их је спасио од поплаве,а захвалу није добио.Мост је био једина чврста особа која је становницима све дао,а заузврат ништа није добио.

Жар,сан,свилу,пјесак,шта ли сад у руци држим...увире у бездан силних мојих жеља.Зар све за чим жудим тако брзо вене,нестаје из руке и нечујно губи.Ох па и у тихо вече када се ноћна језа спусти,чак и тада страх ме држи,не пушта ме да се спустим у сан мио,да пожелим нешто што силно желим.
Недостижне све су жеље моје,дотакнем их,али нестају у шуму,сваки корак постојања погрешка је,губитак уз глуму лика мога што несмјело ходи из угла снова губи се у води...навиру ми снови.Понекад на кратко покушам да схватим,али губим их лако и изгубљена тако регионима пловим,тражим неки разлог само да постојим.Узалуд је,али нада ме ипак вуче на пероне црне што ме даље муче.
Чему сваки дан постојања мога,јер ја губим све што ми живот пода и руке ме ове већ издају лако када су дале предност губитку том,не вриједи...уистину ме боли све што видим и за што знам,срећа...шта ја то у себи заборавим док крај мене живот лелуја као лахор лак.Како Андрић каже: "губити је страшно све дотле док не изгубиш све,јер мало доноси радост и сузе све док на преосталом можемо мјерити величину изгубљеног,тешко нам је,али када једном изгубимо све осјећамо лакоћу за коју нема имена,јер то је лакоћа превеликог бола."
Сваки закључак живота мог тежак је,својеврсно као и он сам...губим се у свему,а истовремено живим и тражим...разлоге за постојања.