„Једном одлетеће птице,

улице наше остаће без сунца,

човек испратиће жену,

дуго на ветру он стајаће сам.

Једном одлази свако

путем свог живота,

на растанку срце само каже:

ја ћу се вратити!“

ВЕЛИКО ХВАЛА АЛЕНУ!!! И ЧЕСТИТАМО!

ГЛАС СРПСКЕ,26.-28.април 2008./Репортажа Ево ближи се крај школске године,а нама у посјети стигао новинар.Уствари он је дошао због Алена Ђурића и његовог великог успјеха на такмичењу из математике.А и ми заједно добили прилику да се сликамо за новине.Честитамо Алену!

 „Бриге су као вода,дођу и прођу.Човјек је као ријека,кроз њега мора све да протекне.“Вјетрови времена неповратно односе тренутке,а доносе нове,углавном са проблемима.Како се понашати у одређеним ситуацијама,како побиједити невоље,како истрајати?

Кажу да је добро учити на туђим грешкама.Ал туђе ране не боле као своје.Човјек сам треба да се опекне да би схватио да не треба да се игра ватром.Живот пише историју,“земља памти сваку стопу,а небеса свачији глас.“Сјене прошлих времена су свуда око нас и живе у нама.Ту су да нам буду путоказ,да нам укажу на грешке наших предака и помогну да и се спотакнемо о исти камен као и они.Али то може бити мач са двије оштрице,јер све зависи од прилика и догађаја.Оно што је прошло, вратити се неће.Садашњост може само да личи на прошлост,она је као поточић који је текао из океана прошлости,само једна њена кап.Поуке судбине могу помоћи,али могу и навести на странпутицу.

„И ми ћемо једнога дана бити прошлост неке будућности,баш као што је наша садшњост била будућност неке прошлости.“Наши трагови остаће генерацијама које долазе,али и наша дилема да ли је учитаљица живота баш увијек у праву.  

 

 Мајко Србијо,слободе си жедна.Силни је терет кроз вијекове твоја леђа искривио.Ноге ти клецају,жуљевите руке дрхте као суви лист на повјетарцу.Добра старице,постала си згариште,пепео и сјећање на изгубљене битке.Пандорина кутија је у теби давно отворена.Остала је само нада да неће бити горе.

Уцвијељена мајчице остала си пуста.Дјечија граја утихну пред топовима који руше куле дјетињства и тјерају да се пребрзо одрасте.

Још једна сасвим обична сриједа!Још једна прилика за пропуштање прилике!

Још један живот...Не дајте да вас заведу прољећа младости,да вас заварају вијекови прошлости!Живот има само два доба.Прво имамо младост,а немамо мудрост.Касније смо мудри без имало могућности.

Други нам могу описати врх,али сами се успињемо.Искуство је једино што се не може пренијети и што стекнемо тек кад нам више не треба.Народ из заблуде не изваде ни мудраци ни пророци,него вријеме и несрећа.Васкрсење не бива без смрти.

Јуче је дошло тако изненада и затекло ме не спремног.Сутра увијек стигне прекасно.Будућност без „јуче“ и прошлост без „сутра“.

Бивши ратници и будући лешеви узалуд обасјавају друге сагоријевајући себе попут свијеће.Залуд њихова прошлост,нама,младима и смјешнима који још вјерујемо да је небо свуда и увијек плаво и далеко.Дошло је вријеме кад народ више не може да изгуби рат.Он само може да изгуби мир.

Живот је игра која се не може добити,може се само играти.Ја је играм.Играм за неку другу сриједу на црној земљи под сивим небом.

А ова необична сриједа је још једна прилика за гријех и за кајање због пропуштених прилика.

Ми људи смо једна створења.Ограничени временом и простором водимо вјечиту борбу,понављајући старе грешке.А нове се роје као пчеле у кошници.Свака боде на рањиво мјесто.Не стигнеш ни да се освјестиш.

Пењемо се и падамо,мучимо и страдамо да будемо људи.Не знамо ни зашто ни како,ни докле.Идеали су увијек само наши идеали.И грешке су само наше грешке,мада због њих могу многи страдати.“Ниједна поука не важи за оне који долазе после нас“.Из разбијених снова,порушених кула грађених у ваздуху,само ми ћемо извући поуку,или можда нећемо.Доћи ће ново вријеме,као што је дошло и ово.И оно ће донијети нове жртве.Ти људи ће хтјети исто што и ми,и трудиће се да сруше,униште бесмислено,глупо,устајало.Нећ знати да чине исте погрешке,само на мало другачији начин.Неће знати да и они бесмислено страдају за земљу,за туђе идеале,за туђе грешке.Јер ми људи се вртимо у круг на овој јадној земљи.И увијек смо исти!Трагамо,лутамо,страдамо.Ново вријеме,нови јунаци,нове тежње,али увијек исти гријеси.

 Шта љубав?Како љубав?Ко воли?Љубави су релативне ствари.Када данас кажемо љубав,свима нам је асоцијација љубав према жени,а постоје и друге јаче љубави које су можда вриједније расправе него ли све према жени.По мени је љубав ријеч од пет слова!Изградио Шабо своју тврђаву,како да није волећи Тијану,и сви читаоци тако тврде,потврђују,а нико не види да је та мекана тврђава већ унапријед срушена ко „Скадар на Бојани“.Селимовић је овдје дао љубав са оног најпожељнијег аспекта,за сањаре и лирске душе,а не за реалне људе који се сукобљавају са животом на прави начин.Рекох горе да би се ова наша,односно Шабина тврђава,срушила и то срушила у правом смислу од глади,само је то поштовање Селимовић заборавио написати.Шабо воли,а не доказује своју љубав,јер ако је већ воли,а не воли,онда треба да обезбједи своју „Тврђаву“.Ово горе наведено „не воли“ односи се на моје поимање истинске љубави.И ако већ волимо тако силно како то у дјелу Селимовић представља,онда не би смјело у тој љубави бити никаквих принципа,и поштења која никоме не служе.Нису битне слатке ријечи и нека општа занесеност у љубави које се не могу дефинисати,нити се може доказати тачност поменуте,неупотребљиве љубави.

Вољети и завољети,по мени може само онај који је довољно јак да заборави и угаси љубав,а таквих је мало.

„Волио сам све што није рат,волио сам мир.А онда ме мир узнемирио“.Послије ових олуја и страшних удараца који носе немир,човјек се највише боји самоће.Слаби падају,лукави се прилагоде и постану све оно што нису,најјачи се боре сами против свих,али кратко,само да их не сруше.

Неки срећу могу наћи у спознању да су их сви оставили на миру,да имају свој мали свијет,а око њега тврђаву.Људи као Ахмет Шабо не траже пуно.Он тражи пјесму,сан.Тражи мирну луку и дубину топлих очију,гдје лежи поток разумијевања и пјесма љубави.“Цио свијет и цијела васиона,нас троје.“Све су му одузели,и успомене,и драге људе и живот какав је хтио.Она му је све намирила.Покушали су му одузети и понос,она није дозволила да падне.Све мисли,сва осјећања,сви немири и стријепње имају своје уточиште,свој циљ и оправдање.У љубави се живот не живи,у љубави се живот сања.Но,ако као такав осиугурава срећу и мир,тај сан је више него живот.Он је његово остварење.

Некад су овдје били дивљи кестенови,некад и никад више.Вјерујем у једног Бога који не постоји.Вјерујем у једну смрт,једину извјесну и једину промјену,једину вјечну.

Свијетло и човјек уједињени,сопственом природом нужно творе сјену.Прогнати сјену значи угасити свјетло или угасити уживот.Шта је живот  без свјетла?Шта је свјетло ако га нико не види?Ужас и нада су само супротне стране истог новчића.Може ли ико замислити новчић који би имао само једну страну.

„Не освајамо земљу,већ грумен за своју стопу,ни планину већ слику у своме оку,ни море већ његову гибљиву чврстину и одсјај његове површине.Ништа није наше осим варке,зато се чврсто држимо за њу.“

Рађамо се несвјесни свог постојања,празни као неисписан лист хартије на којем ће рука судбине заједно са временом да пише драме,комедије,а често и трагедије.Судбина своди рачуне јер сви ми једног дана морамо да платимо цех,само што је цијена исувише висока.“Читав наш живот може да буде пука једна фикција,једна страсна игра просањана на рубу стварности.једино смрт је реална.Она је једино у животу што нам се стварно догађа.“Сви ћемо бити попут камена баченог у воду,која се за тренутак заталаса,а онда опет примири као да ништа није ни било,а ми одлазимо право на дно.Нестаће сваки траг нашег постојања „јер право да заувијек трају имају само ствари које одувијек постоје.“

Зато треба красти срећу данима што бјеже,јер нећемо бити у могућности да доживимо репризу.Сваки човјек је увијек на губитку,јер без обзира на све на крају изгуби оно једино вриједно,свој живот.

„Ко зна од срећних и слободних шта је то самоћа?“Човјек никада не зна шта у животу може да га задеси,и на какве препреке може да наиђе.То је животни тест којег полажу само они који имају снагу и вољу за даљу борбу.

Пламен воље за животом није се угасио у његовом срцу,и у мору невоља које рат доноси,талас самоће који га је запљуснуо,успио је да савлада.

 Позивам и ја свједока,а мој ће свједок моја савјест бити.Она ће свој исказ само мени рећи,мени неправедном судији који са својим помоћником,помраченим умом настоји кривца оправдати..

Крив сам,јер хоћу да будем као сви људи,а не желим да будем поражен и као сви губитници презрен.Али како кад на овом свијету нема тежаг посла од оног да останеш човјек,да останеш прав.Да те не сломе страх,пожуда,похлепа,мржња и мајка свег зла;жеља за осветом.Човјеку сваког дана пријети опасност од човјека.Од те опасности се нико не уклања,увијек смо спремни да се супроставимо.За ријеч враћамо реченицу,за каменчић стијену,за мали пламичак пожар непрегледни.

Не желим да будем такав,а знам да ћу бити.Нису издржали ни јачи ни бољи од мене,ни храбрији ни мудрији.

Ја сам само будући кривац који је спреман да призна своју кривицу у нади да ће му казна бити лакша.

Ево почело је друго полугодиште,последње у Гимназији.И како често не уређујемо сајт,што због других обавеза,што због времена,ево објављујемо једну вијест.Да,о њему смо писали на нашем блогу,о редовном праћењу наставе итд.Он је Младен Марчић,којег је болест спријечила да понесе титулу ђака без изостанака у Гимназији.Другог дана школе,Младен је направио своје прве изостанке у Гимназији.Нама је јако необично,али га треба похвалити у сваком случају.

„Негдје далеко на сунцу леже моје највише тежње.Можда их нећу досегнути,али могу да подигнем поглед и видим њихову љепоту,да у њих вјерујем и да се трудим  да их пратим,ма куд ме оне водиле.“

„У свему постоји граница преко које је опасно прећи:јер прешавши је једном немогуће је вратити се натраг.“У сваком случају само бирамо да ли ћемо газити или бити прегажени.Само морамо бити спремни да носимо крст који смо сами себи ставили на леђа.

Сви обични људи личе једни на друге,сваки необичан човјек-необичан је на свој начин.

Обичност не допушта необичност.Тешко је бити црн или бијел у једном сивом свијету.Ако се неко усуди да живи,добија стијену.Богови осудише Сизифа да без престанка гура једну стијену до врха планине,одакле се она враћала због своје сопствене тежине.Они су сматрали,са извјесним правом,да нема страшније казне од бескорисна и безнадна рада.

Човјек жели да дише.Ваздух га гуши.Зашто?Нико не зна.Ако се неко запита,добија стијену.

Тешко је бити црвен или плав у безбојном свијету.Неко је важнија,неко мање важна фигура на шаховској табли,али сви су приковани за њу..Сви играју своје улоге,не питајући се ко је и зашто написао баш овакав сценарио.

Човјек жели живот,живот не допушта живот.Зашто?Нико не зна.Никога не занима.

Најтеже је неколицини оних који се усуде да виде звјезде у гомили која познаје само боје и која,због своје ограничености,неограничено вјерује у смисао оног што ради,живота којег мисли да живи.

Сизиф је догурао стијену до врха и она се управо пред његовим замишљеним очима поново скотрљала на дно.

Коме је потребан смисао поред општег бесмисла?Смисао је можда смисленији од бесмисла,али је зато бесмисао бесмисленији него што ће смисао икада бити.

Сизиф силази лагано,равномјерно,равнодушно.Силази да би по ко зна који пут све испочетка и једнако равнодушно извршио.Али док силази,он није само још једно сиво лице.Он је надмоћнији од судбине..Он је јачи од своје стијене.

Тешко је увидјети бесмисао у свијету толико убијеђеном у властити смисао.

Сви нормални људи личе једни на друге.Сваки лудак,луд је на свој начин.

Слобода је дата човјеку да је чува и његује,брани од непријатеља и дијели са пријатељем.Своју слободу треба штитити,али исто треба толико и туђу поштовати,јер слобода није само наша.Она припада подједнако свима и свима је једанко потребна.

„Патња је велика ствар,у патњи лежи идеја“.Људи нису свјесни своје немоћи,исто као ни своје моћи.Дуго те гоне сјене тамних облака,нигдје да се појави свијетли зрачак топле наде.Неки људи нису способни да живот свој стварају по својој вољи,други само мисле да јесу.

Човјеку је живот дат да га оџиви што боље и правичније.Но ствари од суштинске важности,оне судбоносне нису ту да би их ми мјењали.Јер тежак је пад,и тешке последице носе велике мислиПатња је велика ствар и истински велики људи морају осјећати на свијету велику тугу.Боли кад схватиш да си мали,ништа већи од других несрећних и немоћних.“Зар је човјек ваш?“,пита Соња.Раскољников мисли:“Зар сам ја ваш?“То је управо оно што га мучи и поражава.То је она мисао да ни он није био способан да прекорачи до краја.Остао је на пола пута  и више није био сигуран гдје тај пут води,у спас или у понор.